baner ЋИРИЛИЦА
LATINICA
ENGLISH


razvojne norme
0-2 godine
2-3 godine
3-4 godine
4-5 godina
5-7 godina


Pričajmo!
logoped?
komunikacija?
govorni organi?
sluh?
nervne strukture?


Problem?
alalija?
afazija?
disfagija?
disfazija? 
disfonija?
disgrafijA?
diskalkulija?
dislalija?
disleksija?
dispraksija?
mucanje?
...

novosti


Ajnštajnov sindrom


Ovaj članak, Ajnštajnov sindrom, zaista govori sve. verujte u svoje dete i očekujte mnogo.


“Zamislite da ste se upravo porodili. Primećujete dozu uzbuđenja u prostoriji. Konačno, doktor Vam prilazi i sa velikim osmehom kaže: “Imam važne novosti za Vas. Nakon naših početnih ispitivanja, imamo razloga da verujemo da je Vaše dete rođeno sa Ajnštajnovim sindromom!”

Doktor nastavlja da Vam priča o tome kako dete sa Ajnštajnovim sindromom obično savlada čitanje u trećoj godini, a u šestoj/sedmoj godini čita na nivou učenika srednje škole. Ova deca mogu usavršiti nekoliko jezika do polaska u školu, razvijaju fantastičan rečnik, i završavaju srednju školu sa navršenih deset-jedanaest godina života. Fakultet – u petnaestoj godini. Deca sa Ajnštajnovim sindromom imaju fantastične fizičke sposobnosti. Mnogi pobednici Olimpijskih igara imaju Ajnštajnov sindromom. Obično su i vrsni muzičari.
Sada, kako ćete se ophoditi prema ovom detetu? Ima li sumnje u to da ćete ga ostaviti u njegovom krevetcu, tokom prva dva meseca?
Umesto toga, dete ćete podizati u sobi punoj stimulansa. Pričaćete mu, imenovaćete predmete, i očekivačete da Vas dete postepeno razume. Okružićete ga klasičnom muzikom. Čitaćete mu koliko god možete, i počećete sa učenjem azbuke vrlo rano.
Ovo dete će ići sa Vama svuda, kako biste ga što više naučili o različitim stvarima. Nećete ga staviti u ogradicu za igranje; podsticaćete ga da puzi i očekivaćete da stvari dohvata sam. Verovatno ćete unajmiti dadilju koja govori drugim jezikom, i verovatno ćete ga upisati na gimnastiku ili plivanje.
Pogodite šta? Čak iako je dijagnoza bila pogrešna, do uzrasta od pet-šest godina okolina će početi da komentariše kako je neverovatno bistro Vaše dete. Odlično će čitati, izražavaće se ogromnim fondom reči, imaće vrhunski sluh za muziku, telesna koordinacija biće izvanredna. I to sve zahvaljujući dodatnim izazovima koje ste Vi postavljali svom detetu, u skladu sa Vašim očekivanjima.
Uporedite ovo sa drugačijim scenarijem,  ovaj put realističnim. Nakon što ste se porodili nastaje tajac u porođajnoj sali. Sestre Vas izgleda ignorišu. Konačno, možda i nekoliko sati kasnije, doktor Vam saopštava šta nije u redu: “Vaša beba ima Daunov sindrom. Pokušajte da Vam to ne uništi život”.
Kako vremenom čitate više o Daunovom sindromu, ova turobna prognoza isplivava: Vaše novorođenče ima mentalnu zaostalost. Kasnije će propuzati i prohodati. Njegove jezičke sposobnosti će uvek biti minimalne, i nikada neće naučiti da se potpuno i pravilno izražava. Možda će naučiti da čita pomalo, ali svakako ne na nivou dece uobičajenog razvoja. Čak i kada odraste uvek će praviti gluposti, jer nikada neće naučiti da pravilno razmišlja.
Sa ovom turobnom progonozom, kako ćete se ponašati prema svom detetu? Zašto se mučiti da mu pričate? Ionako Vas neće razumeti. Zašto se mučiti da mu čitate? Ono nikada neće naučiti. Zašto ga uopšte vaditi iz krevetca? Ono neće propuzati mesecima. I pogodite šta? Ono neće naučiti da hoda, čita, priča i misli, baš kako su Vam rekli.
Ja sam sigurna da je najveći hendikep dece sa Daunovim sindromom nizak nivo očekivanja od strane roditelja.
Ovo dete može imati fizički problem. Možda ne čuje dobro. Možda ima loš muzički sluh ili srčanu manu koja ga čini slabim i predstavlja problem za nove fizičke sposobnosti. Ova beba treba dodatnu senzornu stimulaciju za prevazilaženje osnovne fizičkog  hendikepa.
Kao bebi, mojoj kćeri Meri, zadovoljstvo je pružalo ležanje satima na podu i sisanje prsta. Kasnije, skoro da nije tražila nikakvu pažnju. Uz petoro druge dece imala sam puno obaveza i lako sam mogla da je ignorišem. Ali Meri je trebala više stimulusa, a ne manje. Morala sam stalno da se trudim da komuniciram sa njom i da je uključim u porodične aktivnosti. Kao rezultat tog produženog stimulusa sa svoje tri godine, Meri nije bila ni najmanje pasivna, već je non-stop bila u pokretu.
Socijalni radnik me procenio kao osobu koja se nerealno ophodi prema Merinom stanju, u fazi “negiranja”. Tačno je, negiram. Ali dokle god sam sposobna da normalno funkcionišem biću voljna da joj pružam stimuluse koji su njoj potrebni za normalno funkcionisanje.”

Autor nepoznat, preuzeto i prevedeno sa http://www.about-down-syndrome.com/einstein-syndrome.html

03.02.2011. © Speak Up
alfkidsroditelj_portalstudiocentar